Tatjana je za sve kriva

Taman htedoh detetu da pokažem za koga ću da je udam, kad mi puče internet…čudna mi čuda. Slegoh ramenima i aj’ napolje. Hodam novom ulicom (koju treba da otvori Mrka, jedne noći u decembru kad će  biti hladna zima…petsto dana posle roka….eee, Slobo, brate rodjeni….k’o Staljin bi’ ja to: na bandere!) elem, hodam ja tako i kao i obično kad sam u trenerci obuvena sam u skečersice, crne, sa sivim krznom k’o zeca da sam odrala, visokim đonom, sivim pertlama i cirkonima. Kičerica toliko da sam se zaljubila u njih još prošle godine čim sam ih spazila i kupila ih na potvrdu koju sam iskijavala pet meseci. Al’ mi nije žao: da nisam, sad ne bih mogla da gledam u stopala kako meko i nečujno gaze po novom asfaltu, u pertle kako odskakuju pri  svakom koraku i cirkončiće koji se presijavaju na suncu.

Buljeći tako u tene i nov asfalt videh još i: dva lepa kamena, jednog miša, crknutog na mrtvo ime, šišarku, spljeskanu i opušak. Još niko nije stig’o da upljuje asfalt, i nos da istrese, imalo bi se tu videti…khm.

Idem da se rasipam: udjem u market, kupim dve kutije cigara, ceo ‘leba i Dorinu Ice. Za sve pare. Nek sam živa i zdrava. Pođem nazad do kuće pa se vratim. Otac. Hrana. Aha. Zabranjena poseta, dodješ samo u neki hodnik gde predaš kesu, kad god pitaš je l’ dobro oni kažu jeste, i da nije – jeste, ti se usereš od tuge i opreš dobro.

«Ma šta te briga, nije bre zaslužio ni da ga pogledaš», najčešće je od lupetanja koje slušam. Nije zaslužio. Al’ ga volim. Moj je. Što? Je l’ zabranjeno da voliš nezasluženo? Je l’ po toj logici i ja moram da zaslužim da me voli neko? Čime sam zaslužila da me voliš? A?

Tišina. Pa naravno.

Živim okružena ljudima kod kojih sve mora da se zasluži. Jebiga. Ja numem. Ni tako da živim, ni da zaslužim. Mnogo sam čitala Puškina kad sam bila mala. Jeb’la me Tatjana sa sve Evgenijem.

Rešila sam: ona mi je kriva za sve u životu!

Ljudi kad neće da krive sebe, nađu drugog pa im kriv. Meni ona kriva. Tako sam u mogućnosti.

I tako ja idem i igram preferans sama sa sobom. Može se. Majkemi. To je viteška igra. Ko ne igra prljavo. Ko igra kretenski provale ga, posle niko neće s njim. Ja sad igram bez aduta. Ako me usere betl biće dobro. Ako neko ne stisne petlju da mi ide kontru. Da saopštim značajno: «Betl nema pad.»

A ako škartam pad? Jbg. Karta je kurva, izvin’te me što psujem…a betl najzajebaniji za najavljivanje.

Dovukoh se do kuće. Na terasi svetli od noćas sijalica. Ccc…rasipnica, nisam ugasila. E, baš i da je jebem! Udjem, iako je dvadeset stepeni sidjem u podrum i podložim. Kotao bubnji. Rasturam bre danas koliko sam dala sebi na volju…otvoreni prozori i vrući radijatori, sijalica na terasi, kupila dve, eeeej, dve pakle cigara i sad reko’ da slušam malo muzike…i da nastavim da se igram. Po svojim pravilima.

Samo još da ih utvrdim, jebiga.