Jaaaoooo, što je veeelik ovaj monitooor!!!….ili on poras’o il’ ja odlepila….a izgleda i da ih imam dva…kad li sam kupila ovaj drugi?! Ili je to TV? Ček, ne sećam se…bila u prodavnici, ali kupila samo...
Tačno u jedan sat i sedamnaest minuta po ponoći, po lokalnom vremenu zemlje koja nema ni Fejsbuka ni Tvitera ni interneta i otrovala je svojom lošom drogom Ejmi , dok sam besno cedila poslednje kapi...
Kada sam se otisnula u blogovanje (mislim, u njeg’ se stvarno otisneš, k’o u neki nepoznati okean, da dođeš do druge obale, neke, pa te na pola puta hvata panika, pa ti se čini da nemaš dovoljno vode...
Zašto me je nemoguće razočarati i šokirati? Znate ono kad neko ispriča nešto o nekome, a Vama se vilica otegne do poda u šoku? Znate? Ili kad Vas neko od koga ni u snovima niste očekivali takav...
O Njima nisam nikada napisala ni redak. A zaslužili su. Valjda sam mislila da je previše…sladunjavo. Il’ ne volim da patetišem. Il’ sam htela da ih zadržim za sebe. I njih, i ono...
Pravila sam tako jednog avgustovskog dana sedamdeset šeste rakljicu sedeći na betonskoj ogradi koja je razdvajala baštu i stazu do kuće, tu iza kapije, odmah pored šimšira koji mi deda Nidža nije dao...
On: Jebem ti, sve oću da joj sklonim onaj mladežić sa desne sise, sve pomislim da je trunčica. A vidi kako su joj bele, mamu joj jebem. I bradavice što ima! Sad bi zagriz’o… -A? Jeste...
Imala sam neki problem s posteljinom. U stvari, ne trpim pod dupetom i za odozgo ništa što nije mekano (ne smejte se, provalila sam vas, ne odnosi se na muškarce nego na posteljinu) i zato imam...