Niko ne zna

• Čovek, jedva pa skromno obučen, hoda korak po korak ulicom, a hod mu je lelujav, nestabilan…sapliće se. Mrmlja nerazgovetno i nepovezano, pogled mu luta, ruku pruža ka prolaznicima koji, žureći svaki svojim poslom, gadljivo odvraćaju glavu i odmiču se.

“Pijandura, od ranog jutra, sram ga bilo matorog dupeta!”, dobacuje jedna zgrožena gospođa u godinama.

Čovek, umorno, tužno, bespomoćno, seda na stepenik pred radnjom izloga oblepljenog novinama na kome stoji, masnim boldovanim, ogromnim slovima odštampana nalepnica ‘IZDAJE SE’ . Čovek je klonuo. Više ne mrmlja. Ćuti. Gleda negde dole, u svoje pohabane cipele. I ostaje tako. Satima. Niko ga ne primećuje, a ulicom  prolaze stotine, hiljade ljudi. I tako dok nije pala noć. Dok ga, obesni mladići, vraćajući se iz provoda, ne primetiše.

“Alo, čiča, kako ide? Da drmnemo još po jednu, a?”

Čovek se i ne pomeri. Ne podiže pogled. I dalje mu staklaste oči gledaju u te sive, pohabane cipele, poluodlepljenog đona, laktovi su mu oslonjeni na kolena, i kao da ga ne dotiče niko i ništa. Čak ni hladna kiša koja je počela da rominja.

I tako do jutra, dok vlasnik lokala izloga oblepljenog novinama na čijem je stepeniku čovek sedeo ne povika na njega:

“Matori, sklanjaj se! Tu si našao da dremaš!”

Čovek se i dalje ne pomera. Vlasnik lokala ga prvo nogom gurnu u nogu. Čoveku klecne koleno, lakat izgubi oslonac i on se sruši. Tu, na stepenicama. I dalje širom otvorenih očiju, staklastog pogleda koji je prestao da traži išta i ikoga, sve dok hitna pomoć nije došla i konstatovala smrt.

Vlasnik lokala, dok su telo odvozili, promrmlja za njim: “Tu si našao da mi umreš, kad lokal treba da izdam…”

• Niko ne zna šta se dešava u čoveku.