Palo mi nešto na pamet da su one auto i avio biografije u stvari samo šmir-pričice, zucker wasser i tako to. Zato što niko normalan u stvari nema šanse da zapamti ni sve što je radio i rek’o u toku jednog dana, a kamoli za vasceli život. A možda ja nisam normalna? Ajd’ odma’ eksperimenat: uzmem olovku i karirani papir iz vežbanke za pismeni zadatak iz matematike (taj mi najbolje drži stra’ i koncentraciju) i počnem da zapisujem. Na primer:

Nedelja, 25. januar 2009. godine – 11 sati

Izvukla guzicu iz kreveta, pristavila duplu bez šećera, Njemu nes (za one što misle da mu kuvam kafu svakog dana, mogu da se ubrišu, odma’ da se zna, moj red se pada samo nedeljom) uzela novine (dobro, uključila kompjuter da ih čitam, al’ ovo je romansirana aviobiografija) dala mački da ždere, dala mužu (aha!) cvokotala dok jebeni kotao nije zagrejao jebenu kuću, u medjuvremenu ne bih da čitate je l’ mi rade creva, pa ću vam odma’ reći da nit’ serem nit’ pišam. (može mi se, život piše romani i tako to)

nedelja, 25. januar 2009. – 13 sati

Išla u radnju po pizdarije za ručak i večeru. Iznervirala se što ima šargarepa a nema paškanat. Shvatila kad sam došla da nisam kupila teletinu za čorbu. Ladno sam rekla da nema. Mrzelo me da se vraćam. Spremala pitu.

Nedelja, 25. januar 2009. – 15 sati

Muž ćopa pite. Neka ćopa, kurac će za večeru. Razmišljam šta smo intelektualno prozborili od jutra, kako bih imala materjala, je l’ za svoju aviobiografiju. Da ga jebem, vascelog dana torokali nešto, al’ nisam zapisivala. I nešto smo se smejali, jebem li ga što. I nešto mi mnogo zanimljivo pričao, al’ ko me je l’ jebe kad nisam zapisala šta. Nisam stigla. Ne znam stenografiju. Nemam diktafon. A i bilo mi zanimljivije da učestvujem.

Nedelja, 25. januar 2009. – 17 sati

Spavala k’o tele. Šta da izmišljam za ta dva sata poojma nemam. Još jedan dokaz da lažu bre kad pišu te zajebancije, kad bi pisali sve šta rade, ništa drugo ne bi ni radili, majke mi.

Nedelja, 25. januar 2009. – 19 sati

Došli gosti. Ja pristavila džezvu i počela da stenografišem. Voda iskipela i posle me poparila kad sam je skupljala. Bacila u kantu olovku i papir, jeb’o aviobiografiju kad ću plihove da dobijem i glavu da izgubim. Šta su oni radili, svi zajedno, pojma nemam, morala sam da zapisujem šta sam ja radila: kafa, sokevi ‘ladni, kisela voda, decama kokice, srk, progut, bla,bla truć.

Nedelja, 25. januar 2009. – 23 sata

Odoše gosti. Ja pod tuš. Osim što sam deset minuta prala zube dok mi nisu utrnuli ništa pametno nisam radila što bi se moglo opisati, a ni ono što sam radila nije bilo naročito inventivno. Jedino da vam nabrajam kake mi boje bio peškir i veš i pidžama. Za tihotapke znate već.

Sve gore navedeno dovodi me do sledećeg zaključka: ljudi su izmislili blog da bi na njemu zapisivali nešto što stvarno vredi zapisati. Kad nema vredno čitanja il’ zapisivanja bolje da ne pišem ništa. Inače bi svaki bio k’o ovaj, da lepo uzmeš da čitaš pred spavanje, brže uspavljuje nego litijum. Ja tol’ko dok ne smislim neku priču da vas stvarno zabavim.